Олга Оскаровна Шестаков

Елена је била предузимљива. Незадовољна намештењем њеног мужа у Пећи, отпутовала је у Београд да моли за трансфер. Њен захтев је био одобрен и Оскар је добио намештење као учитељ немачког, и неколико других предмета. (Говорио је неколико језика.) Породица се преселила у Пожаревац, град 50 км југоисточно од Београда. 

Породица је почела да живи боље у Пожаревцу. Оскар је предавао у лицеју, а Елена је започела каријеру учитеља клавира. Пре Другог Светског Рата, руски емигранти су били добро прихваћени у Србији. Српски краљ Александар, русофил, под својим покровитељством је отворио интернате за руску децу где се сва настава осим страног језика изводила на руском језику. Када је напунила осам година, Олга је уписана у такву школу. И у својој старости, Олга је даље живо памтила како је плакала када су је испраћали на пут у интернат.

Године 1932., руске школе су почеле да се затварају и Олга се вратила у Пожаревац да заврши школу. Повратак није био лак. Упркос томе што је живела у Србији 13-14 година, Олгин српски језик није био довољно добар да са лакоћом настави школовање у српском лицеју. Након завршеног Лицеја 1936. године, Олга је уписала на Београдском Универзитету студије математике и астрономије, и студије музике на Музичкој Академији. Убрзо је схватила да не може да похађа оба факултета и определила се за Музичку Академију.

Током студентских дана у Београду Олга је упознала свог будућег супруга, Илију Алексејевича Шестакова. Времена су била суморна. Због рата, Олгини родитељи нису били у могућности да дођу на венчање, новембра 1941. године, шест месеци по почетку немачке окупације. Била је то скромна церемонија. Иако је брак имао своје успоне и падове, трајао је 53 године, све до Илијине смрти 1994. Њихово једино дете, Алексеј, је рођен у Београду 1949.

На академији Олга је студирала на одсеку за клавир. Са симфонијским оркестром града Београда у јуну 1943. свирала је Григов концерт за клавир. За ту прилику, из Берлина је допутовао гостујући диригент, Бухолц. Током рата, да би зарадила новац за живот, Олга је повремено свирала клавир за Радио Београд. Такође је свирала клавир у кабареима. Касније у животу, сећала се како је касно долазила кући и тихо се пресвлачила у мраку да не би пробудила мужа. Током ратних година, посветила се музици. Вежбала је сатима, читаве године. Просторија у којој је вежбала није имала грејање, тако да је зими свирала динамичнију музику како би јој било топлије.

Послератне године су и даље биле тешке. Током рата, њен отац Оскар, који је говорио немачки језик, био је приморан од нациста да ради као преводилац. Године 1946., наступила је одмазда и Оскар је ухапшен у сред ноћи и одведен у затвор. Током наредне три недеље, Олгиној мајци Елени је било дозвољено да га посети једном недељно и да му донесе храну и чисту одећу. Када је дошла треће недеље, речено јој да Оскару више није потребна њена нега: Оскар и 67 других особа, укључујући ту и бившег градоначелника Пожаревца били су стрељани. Породице нису добиле тела да их сахране.

Три године касније, 1949., полиција је поново дошла у Еленин дом и као ”непријатељу народа”, дато јој је 24 сата да напусти земљу. Са собом је смела да понесе 60 килограма пртљага.

6. Септембра 1950. године, Олга је са супругом и сином кренула из Београда за Италију. Тих година Руси више нису били добродошли у Србији. Неки су је напустили добровољно, а неки су насилно враћени у Совјетски Савез. Породица је дошла у избеглички камп у Опићини крај Трста. Провели су тамо тринаест месеци, живели су у шаторима и баракама. Илија је радио као надзорник у кампу и зарађивао је 5000 лира месечно. Олгина позиција се побољшала када је позвана да свира клавир на радију, где је добијала 5000 лира за концерт од 20 минута.

Већина избеглица у кампу је сањала о пресељењу у Америку, али се на америчке визе дуго чекало. Неки су провели и четири године чекајући. Међутим, у Венецуелу се могло одмах емигрирати, и у октобру 1951., породица је отпутовала за Венецуелу у коју је већ емигрирала Олгина мајка. Олга и породица су се укрцали на Америцо Веспуци у Ђенови. После три недеље путовања, стигли су у венецуеланску луку Ла Гварија. Током путовања, Илија је постао близак са својим сином, пошто је Олга била у кревету све време патећи од морске болести. Породица се настанила у Каракасу. У прве три недеље су живели у гаражи док се нису преселили у двособан стан ван града. Ту је Олга открила богати и разнолики живот инсеката у тропима. Њихов финансијски положај се побољшао када је Илија нашао стално запослење као технички цртач, а Олга и њена мајка основале музичку школу. Посао је био у успону. Ђаци музичке школе су давали добро посећене годишње концерте.

Илија је имао необично детињство. Када се његов школски интернат преселио из Кине у Србију 1921. године, Илија је имао 12 година и изгубио је сваки контакт са својом породицом. За време боравка у избегличком кампу, 1951. године, сазнао је да су његова мајка и браћа преживели рат и да живе у Калифорнији. Желио је да поново живи заједно са својом породицом. Жеља му остварила 1958. године, убрзо након збацивања владе Венецуеле, када се породица преселила у Сан Франциско.

Још једном, Олга је почела од почетка, у новој земљи, учећи нови језик. На крају свог живота, Олга је говорила да зна 6-8 језика: руски, српски, шпански, енглески, као и елементе француског и немачког, које је учила у српским школама. Бројеви 7 и 8 су били псећи и мачји језик - Олга је волела животиње.

У Америци Олга је живела удобно, мада никад луксузно. Волела је климу у Сан Франциску, никада није било превише вруће ни превише хладно. Имала је топлу воду, воду у стану, увек грејање и хране је било у изобиљу. Њен син је нашао стару фотографију Олге и Илије како се шетају док су се још забављали. Када се Алексеј чудио како му је отац био витак и згодан, Олга је одговорила да током студентских година никада нису имали довољно хране.

Олга увек волела музику. У Сан Франциску, упознала је познатог виолончелисту, Александар Грегоревича. А.Г. је био двадесетак година старији од Олге и ”старог кова”. Када је чуо за Олгин долазак, замолио је заједничког познаника да пита Олгу за дозволу да је позове и да се представи. А.Г. и Олга су заједно свирали много година, углавном код куће. Током двадесетак година, свирали су многа музичка дела. Олга је говорила да је много научила од А.Г. Олгин син жали што је у то време више волео гледа телевизију него да слуша живе интерпретације Бетовена, Брамса, Грига, Моцарта који су се догађали у суседној соби.

Олга је била великодушна и штедљива, можда и превише. Њен син не може да се сети да ју је икада видео да  једе у ресторану. Не само да је шила сву своју гардеробу, него је често и шила одећу за пријатеље, и пре него што би то неко од ње тражио. Олга је волела своју фамилију. По доласку у Америку, поред кратког пута у Канаду, само је једном напустила Америку -- да посети брата у Југославији. Такође је довела свог брата и братовог унука Владимира да је посете. Године 1999., помогла је Владимиру и његовој супрузи Татјани да емигрирају у САД из Југославије. Живели са Олгом док нису стали на своје ноге.

Олга је свирала клавир до својих последњих дана. Након што је Илија умро, шалила се са својим пријатељима да време проводи са својим момком. Када би је љубоморно питали за име, она би кокетно одговорала: "Шопен". Пред крај живота, њена друга љубав је била свирање клавира у четири руке са госпођом Клаудијом Маркејевич. Њен син је памти по њеној музици. Једна од његових најдражих ствари је шуштава касета са њеном музиком коју је снимила за њега у својим осамдесетим. И даље јако жали за губитком плоче на 78 обртаја, снимљене у Венецуели, на којој Олга свира Шопенове ноктурне - плоча је нестала у пожару.

Олга је радила цео свој живот. Поред часова из клавира, давала је и часове руског језика. Њен највернији ученик, др. Хојт је долазио редовно на недељне часове скоро 40 година. Чак и као пензионер, др. Хојт је долазио на часове. Године 2007., после Олгине озбиљне повреде, посетио ју је у болници. Након што је изашла из болнице, др. Хојт је наставио са својим недељним посетама до њених последњих дана.

Олгиних последњих неколико година су биле врло тешке. Иако јој је ум остао оштар скоро до краја (због музике, како је она тврдила), њени покретни делови су се истрошили. И најобичније кретње као што су устајање, ходање, пењање уз степенице су били изазов. Међутим, она никада није изгубила дух или веру у Бога. Инсистирала да проживи свој живот у кући коју је волела и у којој је живела скоро 50 година. Страчки дом није долазио у обзир. Пошто се тако често селила у животу, више пута је рекла да жели да се пресели само још једном - на гробље. Поред тога, говорила је она, најлепше јој је било код куће. Имала је добре комшије које су јој помагале. Била је јако срећна зато што су њени пријатељи, Елза, Сузана и бројни руски пријатељи живели у близини и што су се дружили. Олга је посебно била захвална за помоћ и пажњу које су јој пружиле дивне неговатељице Зина и Ина.

Олга Оскаровна оставља за собом сина, снају Џенет, и унука Адријана. Са њене стране од родбине остали су њен нећак Ђорђе Јовичић, братовљев унук Владимир Вајнштајн, Владимирова супруга Татјана и њихове две ћерке, Ада и Тара. На Илијиној страни је Олгина драга јетрва Нина Шестаков, њена ћерка Ања Артиђани и њена породица: супруг Френк и троје деце, Френк Јуниор, Герет и Илијана.